Beringov prolaz – info i zanimljivosti

Beringov prolaz predstavlja vodeni moreuz između najistočnije tačke Azije koja se nalazi na 164 stepeni 44’W, reč je o rtu Dežnjev, i najzapadnijeg mesta Amerike, rtu Princ od Velsa, koje se nalazi na 168 stepeni 0,5’W.

Ovaj prolaz spaja Čukotsko more, čija površina iznosi 595.000 kvadratnih kilometara, ono što je zanimljivo u vezi sa njim je da je plovno tokom samo četiri meseca godišnje, njegova najvća dubina iznosi 1.526 metara, a njegova najveća luka je Uzlen u Rusiji, sa Beringovim morem koje se nalazi između zapadne obale Aljake i istočne obale Sibira, a za njega kažemo da je rubno more, što znači da se nalazi uz rub kontinenta, odnosno okeana.

U centru Beringovog prolaza nalaze se i dva mala ostrva na oko 35 kilometara od Čukotskog poluostrva i Aljaske, ova ostrva se nazivaju Diomedova ostrva koja su otkrivena davne 1728. godine od strane Vitusa Jonasena Beringa upravo na dan Sv. Diomeda 16. avgusta.

Ova dva ostrva su međusobno udaljena 4.160 metara i nazivaju se Veliki Diomed i Mali Diomed.

Takođe, na sredini Beringovog prolaza nalazi se i granica između Sjedinjenih Američkih Država i Rusije.

Postoji vremenska razlika između Velikog i Malog Diomeda koja iznosi 23 časa, što znači da je Veliki Diomed skoro jedan dan ispred Malog Diomeda.

Širina ovog prolaza je zapanjujuća i verira u zavisnosti od mesta, a iznosi između 35 kilometara i 86 kilometara, dok njegova dubina iznosi između 30 i 50 metara.

U periodu od oktobra meseca do avgusta meseca prolaz je prekriven plovnim ledom, voda se potpuno ledi na tamperaturi od -70 stepena Celzijusa, dok ona nikada ne prelazi preko 10 stepena Celzijusa.

Zanimljivo je da je Beringov prolaz bio kopneni put kojim se tokom ledenog doba moglo preći sa jedne na drugu stranu, njegova svrha je i tada, pre oko 10 000 godina, bila ista, da spoji ista kopna, stim da u tom predelu nije bilo vode, čime se smatra da su prvi ljudi upravo preko njega došli u Severnu Ameriku.

Prvi put sa severa, ruski istraživač, moreplovac, kožački ataman i trgovac krznima Semjon Ivanovič Dežnjov, došao je do Beringovog prolaza 1648. godine, da bi 1728. godine ovim prolazom pošao danaski oficir i moreplovac, ovog puta sa juga, on je bio u službi Ruskog carstva, Vitus Bering po kom je prolaz i dobio ime.

Zanimljivo je da je na osnovu svih istraživanja, ujedno i beleški, koje je vodio Bering, Rusija zasnovala svoje pravo na Aljasku.

Vreme Hladnog rata

Beringov prolaz je bio potpuno zatvoren za vreme Hladnog rata, nisu postojale nikakve putničke niti brodske linije, iako je Veliki Diomedov otok udaljen samo 3,9 kilometara njihovi stanovnici nisu bili u mogućnosti da pređu preko prelaza na suseni otok zarad poseta, ili trgovine i određenih festivala koji su bili uobičajna stvar.

Zabrana je trajala sve do samog kraja 20. veka, tačnije do 1990. godine, nakon čega su bile ponovo redovno uspostavljene brodske linije, kao i turističke avio linije.

Vojna zona

Ruska obala Beringovog  prolaza od 2012. godine zvanično je postala vojna zona, te je zakonski zabranjeno doći do nje na bilo koji način.

Što znači da bez zvanične dozvole niko ne može kročiti na rusku obalu Beringovog prolaza bilo da dolazi sa kopnene ili morske strane, ukoliko ipak neko uspe da kroči biče uhapšen i deportovan nazad u državu iz koje je došao uz najverovatnije zabranu ponovnog dolaska u bilo koji deo Rusije.

Beringov prolaz – zanimljivosti

Lin Koks, američka plivačica na duge staze, napravila je izuzetno važan korak zarad mira prvenstveno između svoje zemlje i Rusije, a tako i celog sveta.

Ova hrabra žena odlučila je da prepliva Beringov moreuz dug 4 kilometra, što je bilo izuzetno riskantno s obzirom na to da je Mali Diomed, sa kog je krenula, bio pod kontrolom Amerikanaca, dok se Veliki Diomed, odmah na susednoj strani, nalazio pod kontrolom Rusa.

Kako bi promovisala mir između ove dve države ona je 7. avgusta 1987. godine plivala 2 sata i 5 minuta, onoliko koliko joj je trebalo da dođe do susedne obale.

Prvobitni plan je bio da je rusi sačekaju na pola puta, međutim, to se nije dogodilo.

Uspešno je uspela da prepliva Beringov moreuz, gde joj je nekoliko ruskih vojnika pomoglo prilikom izlaska iz vode, a ruska doktorka je odmah legla preko nje kako bi je zagrejala.

Nekoliko meseci kasnije tadašnji ruski predsednik Gorbačov prilikom zvanične posete Beloj kući nazdravio njenom plivanju.

Više od deceniju nakon ovog događaja, 2012. godine Filip Kroazon je preplivao prolaz.

Ova priča je fascinantna jer je on još kao mladić 1994. godine, kada je imao 26 godina, zbog nesreće sa strujom izgubio sve udove. Uz pomoć ortopedskih pomagala uspeo je da prepliva Engleski kanal, Crveno more i još mnoge druge prolaze, pored kojih i Beringov, pomenute godine.

Prilikom preplivavanja ovog prolaza on je uspeo da uspostavi rekord, kada je za svega sat i 15 minuta uspeo da dođe sa Malog Diomeda do Velikog Diomeda.

Tog dana kada je on plivao temperatura vode je iznosila svega 4 stepena Celzijusa, zbog čega je bio primoran da stavi na sebe nekoliko plivačkih odela, talasi su tog dana dostizali visinu od 1,8 metara, na nekim mestima čak do 2,5 metara.

Gusta magla mu je dodatno otežala put, ali na svu sreću uspeo je da stigne bezbedno.

Prema njegovim rečima preplivavanje Beringovog prolaza bilo je mnogo teže od preplivavanja Lamanša.

Još jedna otežana okolnost bila je ta što su Rusi te godine na obali postavili vojnu bazu tako da on nije mogao da dopre do same obale jer je to bilo zakonom zabranjeno.

Beringov prolaz – klimatske promene

Kako razdvaja Tihi i Severni ledeni okean, grupa naučnika, koja dolazi iz Nacionalnog centra za atmosfersa istraživanja u Boulderu, odlučila je da izvrši eksperiment i otkrije da li bi porast koncentracije gasova staklene bašte (gasovi staklene bašte su: metan, CO2, CO, azotovi oksidi itd) u atmosferi mogu izazvati klimatske promene.

Oscilacije Dansgora- Ešgera bile su veoma česte tokom ledenog doba, kako bi grupa naučnika otkrila da li bi se one javile koristili su kompijuterski model i zatvorili Beringov prolaz, što bi u praksi za posledicu imalo zaustavljanje protoka slane vode iz Tihog u Severni ledeni okean.

Nakon čega su zaključili da ukoliko ne bi postojao ovaj protok slanih voda, atlantska meridionalna cirkulacija bi se drastično promenila, što bi dovelo do daljih destruktivnih oscilacija.

Što nam upravo govori, da zahvaljujući postojanju ovog prolaza, okeanske struje ne mogu da se nađu u ovoj situaciji, te samim tim oscilacije nisu moguće kao ni pojava naglih i neočekivanih klimatskih promena.

Ranije smo pomenuli da je on za vreme ledenog doba bio kopneni prelaz, odakle je jasno zbog čega je došlo do pojave oscilacije Dansgora – Ešgera kao i nagle klimatske promene.