Reka Gradac – kupanje, informacije i zanimljivosti
30-ak kilometara čiste, pijaće vode. Pastrmke koje plivaju u reci. Volonteri koji reku čuvaju godinama. Ribolovci je obožavaju, a mnogi Valjevci odrastaju na njoj.
Ako vam do sada nije jasno o čemu je ovde reč, da pojasnimo odmah – reč je o reci Gradac, pravom dragulju zapadne Srbije!
Mnogi ljudi ne znaju kakvo je blago prirode reka Gradac.
Na 100 km od Beograda, nalazi se grad Valjevo. Ovaj grad je okružen planinama i prošaran rekama. Tu su Kolubara, Ljubostinja i Gradac. Gradac je, kako kažu, od Boga data reka da se Valjevci njome ponose.
Klisura kroz koju prolazi reka Gradac, u svom gornjem delu, jedna je od najlepših i najčistijih u ovom delu sveta. Gradac je stavljen pod zaštitu od strane države i preko Zavoda za zaštitu prirode vodi se kao predeo izuzetnih odlika.
To znači da je priroda ovde sačuvana. Valjevci koji vole prirodu imaju tu sreću da na svega desetak minuta od grada mogu da dođu u kontakt sa nedirnutim prirodnim dobrima, sa klisurom i sa jednom potpuno izdvojenom celinom koja nema nikakve veze sa civilizacijom.
Ko dolazi na ovo mesto, obično parkira svoje prevozno sredstvo kod manastira Ćelije, a odatle nastavlja peške, da ne remeti prirodu.
Jedan deo ove celine je pod zaštitom Ekološkog društva “Gradac”. Od njih zavisi da li će i koliko dugo reka biti čista i sačuvana.
Društvo radi na volonterskoj osnovi, te se godinama dovija i snalazi za svaki dinar kako bi moglo da plati profesionalne čuvare, jer kod nas, u Srbiji, kada nema obučenih čuvara, prestaje svaka “priča” o ekologiji i zaštiti, pa makar se radilo i o reci koja život znači.
Kada se siđe do same reke, nailazi se na etno-domaćinstvo. Ovo domaćinstvo vodi naslednik kuće Aleksandar Branković. On je nastavio očevu ideju i održava lepo, malo imanje na reci. Tu se nalaze koze, postoji mali ribnjak, i objekat sa dve sobice.
Domaćinstvo nosi naziv “Etno-ekološko domaćinstvo skok po skok”.
Kada se krene dalje i kada se prati tok reke Gradac, na tri kilometra od manastira Ćelije, nalazi se jedan travnati plato i objekat Ekološkog društva Gradac. Ovo mesto u prirodi zove se Šareno platno zbog uspravnih litica koje se nalaze prekoputa i koje podsećaju na bioskopsko platno.
Tu blizu se nalazi i izvorište reke Gradac. U objektu ekološkog društva uvek ima prisutnih ljudi jer je to centar njihovog okupljanja.
Tu je obavezno i ribočuvar koji vodi računa da se poštuje zabrana ribolova koja traje od 1. oktobra do 1. marta. Inače, Gradac je reka najbogatija ribom u čitavoj Srbiji. Ekološko društvo postoji nešto više od 30 godina. Njihov zadatak svih ovih godina bio je da poribljavaju reku i da čuvaju ribu.
Do reke nema mnogo prilaza kolima. Postoje samo dva mesta, a sve ostalo su planinske staze, pa to ide na ruku i reci i ribočuvarima.
Ribočuvar kaže da Valjevčani ponekad umeju da budu nemarni. Tvrdi da često dođu sa desetak litara piva, a kada treba da se vrate u grad, teško im je da sa sobom ponesu 200-300 g ambalaže, pa članovi društva moraju da sakupljaju njihove otpatke i odnose u kontejnere koji se nalaze na 5 km odatle.
Takođe, članovi društva kažu da izvor reke Gradac poseti mnogo više stranaca nego domaćih gostiju. Ovuda prođe i do pet-šest stotina stranaca koji provode od tri do sedam dana na reci.
Nekada je na reci Gradac bilo dva ribočuvara i šest volontera, a danas postoji samo jedan čuvar sa platom od 22.000 dinara.
Ekološko društvo nema sredstva da plati još jednog čuvara jer je njihov jedini prihod trenutno od ribolovačkih dozvola koje prodaju.
Ali, hajde da se vratimo na početak i da ponovo sagledamo ovu prirodnu lepotu Srbije.
Gradac – od stidljive ponornice do kanjonske reke
Ova lepa reka Crnomorskog sliva pomalo je stidljiva reka. Pojavi se, pa nestane, da bi se nakon nekoliko kilometara opet prikazala. Naime, na padinama planine Povlen spajaju se Zabava i Bukovačka reka. One tvore Gradac.
Tek što se stvori i zablista na svetlosti, reka Gradac ponire. Tačno kod Ostojića vira i Lastre, Gradac uđe u zemlju i teče pod njom. Ovaj deo njenog toka poznat je pod imenom Suvaja.
Vode reke Gradac koje teku ispod zemlje, teku na nepoznatoj dubini, ali se zna da se usmeravaju prema dva vrela gde će ponovo izbiti. To je vrelo Kolovrat i glavno vrelo Zelenac.
Gornji tok reke Gradac se završava na mestu koje se zove Jaki izvor. Ovde Gradac izbija u punoj snazi. Nedaleko od Bogatića, reka ponovo poteče i ide svojim neobičnim, krivudavim putem.
Od Jakog izvora koji se nalazi iznad manastira Ćelije, pa sve do manastira, reka pravi klisuru krivudavih oblika, zaobiđe Ćelije i dalje teče prema Valjevu da bi se ulila u reku Kolubaru. Gradac je najveća pritoka Kolubare. Njena dužina iznosi ukupno 28 kilometara.
Kaže se da je kanjon Gradca jedan od najlepših u Srbiji. Zbog specifične morfologije terena, biljnih i životinjskih vrsta i velikog broja pećina, ovaj predeo je oduvek privlačio istraživače, planinare, ljubitelje prirode. Ukupna dužina kanjona iznosi 22.7 km, a njegova dubina se kreće od 150 do 200 metara.
U Valjevskom krasu, to je najupečatljiviji vid rečne erozije.
Sama klisura se može podeliti na dva dela. U gornjem delu, koji se nalazi između Bogatića i Lastre, ide periodski tok reke Gradac, tačnije njena podzemna cirkulacija. Ona teče ka Kolovratu, udesno, nešto niže od glavnog vrela Zelenca.
Nakon Zelenca, kreće njen donji deo i završava se u Valjevu.
Reka Gradac dubi kraške stene Podgorine za koje se smatra da postoje još iz perioda ledenog doba. Potom teče niz strme litice, da bi na samom dnu doline podsecala zidove stena koji liče na ogromna bioskopska platna.
Prvo urbano naselje i episkopsko sedište – ruševine nekadašnjeg utvrđenja iznad Gradca
Iznad korita reke, između šibljaka i šikara, postoji velika stena na kojoj su pronađeni arheološki ostaci starog utvrđenja. Meštani okolnog sela ove razvaline nekog starog grada zovu Prokleta Jerina ili Jerinin grad.
Kaže se da je ovo jedino staro utvrđenje kod nas na koje se ne penje, već se u njega silazi.
Nikome nije jasno zašto ljudi ovo mesto zovu Jerinin grad, jer znamo da postoji još jedno mesto koje se tako naziva. Ovo utvrđenje u Brangoviću je izgleda podignuto pre više od 1000 godina, mnogo pre nego što je vladao despot Đurađ Branković i njegova žena grčkog porekla.
Nedavno je Zavod za zaštitu spomenika iz Valjeva u saradnji sa Arheološkim fakultetom vršio istraživanja na ovoj lokaciji. Utvrđenje se, prema geodetskim snimanjima, prostire prema reci, na padini i obuhvata površinu od približno 4 ha.
Donji deo ove građevine predstavlja, kako su utvrdili, fortifikacioni objekat, iznad koga je nekada bila crkva.
Dobro su sačuvani njeni kameni zidovi koji imaju visinu od 2 m. Otkriveno je da je nekada u ovoj crkvi služio episkop, jer je pronađeno kameno sedište namenjeno episkopu i sveštenicima. Kako rezultati kažu, ova crkva potiče ili s kraja petog ili sa početka šestog veka.
Pretpostavlja se da je srušena tokom najezde Slovena i Avara na početku sedmog veka.
Pošto je crkva napravljena na samo dva metra razdaljine od jedne stenovite litice, na jugozapadnom krilu utvrđenja, pretpostavlja se da je unutar bedema postojalo naselje, a da je crkva bila na periferiji.
To je dovelo do zaključka da je izgleda ovaj prostor iznad reke Gradac, u ataru sela Brangović, zapravo jedno od prvih urbanih naselja današnje valjevske opštine.
Kupanje u reci Gradac i ribolov
Prosečna temperatura reke Gradac iznosi oko trinaest stepeni. Na nekoliko mesta reka pravi jezerca manje ili veće veličine, pa mnogi ljudi dolaze da se kupaju. Poznavaoci kažu da je najbolje kupati se ispod manastira Ćelije, odnosno na mestima koja su nizvodno odatle.
Zbog izuzetno čiste vode, Gradac je pun ribe, naročito pastrmke. Zbog toga je omiljeno mesto za sportske ribolovce. Pecaroši mušičari vole brzake reke Gradac i njenu autohtonu potočnu pastrmku.
U kanjonu reke Gradac, mušičarenje i njegova tradicija, kažu, postoji više od 100 godina. Dok su čuvali svoju stoku, na obalama Gradca, pastiri su primećivali da ribe iskaču iz reke i hvataju mušice koje se nađu blizu površine vode.
Zbog toga su shvatili da treba da prave mamce koji će biti dobre kopije mušica, odnosno insekata.
Čobani su umesto strune koristili dlake konjskog repa, a štapove su pravili od leskovog drveta. Udice su im bili trnovi. Da bi napravili “mušicu” koristili bi kudelju i perca ptica.
Naravno, danas je mušičarenje postalo čitava nauka. Ovde se pastrmka peca da bi se ponovo vratila reci.
Riba se svlači sa udice ispod površine vode, kako joj temperaturna razlika ne bi naudila.
